I tako sam dosla u Njemacku... Bila sam u Göttingenu i prije, tako da se nisam (puno) sokirala. Racunala sam, trebat ce mi vremena da se snadjem i uhodam. U pocetku smo bili u malom stanu. Huzbi je tamo zivio oko 6 godina. Jedna soba, mala kupaona i jos manja kuhinja. A sto mu je vise trebalo?
Kuhanje mi je bila cista akrobacija jer je kuhinja bila minijaturna...

Kad sam kuhala, morala sam odmah prati i sklanjati sto mi vise ne treba, inace bi bio kaos. Nekad sam shizila! Ne mozes se okrenuti, a da nesto ne padne na pod. Letili su loncici, razbila sam tri case i jednu salicu, sve ukupno. Mislim. S vremenom sam postala tata-mata za kuhanje u 2 kvadrata! :D Zonglirala sam sve u 16! Uuuuuuuu, i super je stvar sto im je voda tako mekana, nema kamenca, da nema fleka na sudju, pa bi ga pustila da se osusi, bez brisanja! :)

U to vrijeme huzbi je cesto bio na putu (ko za vraga, morao je u Kinu na 10 dana, bas tjedan dana nakon mojeg dolaska!). Al nije mi bilo dosadno (tjah, nikad nije). Svaki dan sam isla do grada, njuskala po ducanima, gdje, sto, kako.

Moje prve samostalne nabavke bile su nocna mora. Ubila sam skoro 2 sata u ducanu - svaki put! Jel ovo jogurt ili vrhnje? Kakvo brasno? (naravno, ja znam ´´ostro i glatko´´, ne znam tipove), mlijeko (malo, veliko, kravlje, kozje, ovcje, masno, nemasno, bio-eko.... grrrrrr), povrce (Angebot ovaj, Angebot onaj, sve nesto bljescujuce, jabuke od po kile svaka, paprike u svim duginim bojama, poriluk od metra, debeo kao ruka...)...
I kupim ja jedan dan ribu. Ajd, smrznuta, nema veze, bit ce ok. Doma otvorim paket, a ono kockice ribe! Kockice!
Izbjegavala sam ducane gdje moras pitati tetu prodavacicu sto ti treba. No, nikako i nikako nisam nalazila ´´prezle´´. I onda, NAPOKON, nasla sam ih! Je, al - u pekari. Nema da sam uzmes, nego pitaj.
´´Hmmmm, bitte, Entschuldigung, ich brauche das!´´ (pokazem prstom, a teta vadi Brötchen, pecivo). ´´Nein, nein, kein Brötchen, das! Ist das für Kochen?´´
(i sad, zena pilji u mene, klima glavom i pokazuje na peciva - htjela je reci ´´od peciva´´, al ja shvatila ´´za peciva´´)
´´Nein, nein für Brötchen´´ (i sad, pita me za sto mi treba) ´´Für kochen, für Fleisch, paniren´´ (pomislih, pa mi kazemo ´´panirati´´, mozda joj je to poznato, i jos pljesnem rukama, kao, ´´za pljeskavice´´ (!!))
´´Aaaaaaaaaa, verstehe ich´´ i onda je rekla ´´Ja, genau, das ist auch für Fleisch´´.
Oznojila sam se, sto od muke, sto od srama!
``Dajte mi ono za ono, sto se onim pljesne, ovako!´´ Mislim, stvaaaaaaaaaarno, blamaza na kvadrat!
Iako, kasnije, huzbi mi je rekao da i oni kazu panieren. :) No to nije umanjilo moj osjecaj srama.
Danas znam da je to ´´Paniermehl´´. Kasno. :D

Dogovorila sam se sa Hye-jin, frendicom iz Koreje, da cemo se nalaziti povremeno u gradu i nastojati sprehati (ona je upisala B2, ali joj je to pretesko i nepotrebno - analiziraju velike tekstove - studentima je to ok, al njoj, koja je tu ´´izletnicki´´, to ne treba). Ona ce dovesti izvjesnu Ludmilu iz Cilea (´´Ludmila iz Cilea´´??!!), a ja moju sogicu, pa cemo imati babinjak. :)
Odoh se, daklem, spremiti pa odoh u grad.

Tschüss!